Njegov otac Visarion Džugašvili bio je obućar po zanimanju. Njegova majka Ekatarina Geladze bila je kmet od rođenja. Njihovo troje dece umrlo je mlado: Josif, zvani "Soso" (na gruziskom jeziku Josif od milošte) bio je jedinac. Visarion Ivanovič Džugašvili je takođe bio kmet ali je oslobođen i postao je obućar. Imao je svoju obućarsku radnju ali je ubrzo bankrotirao zbog čega je bio prinuđen da radi u fabrici obuće u Tifislu U rektim trenutcima kada je pijan dolazio kući najčešće je tukao svog sina i suprugu. Jedan od Staljinovih prijatelja iz detinjstva je napisao: "Te nezaslužene i strahotne batine učinile su da dečak postane težak i bezdušan kao i njegov otac.". Isti prijatelj je takođe napisao da ga nikada nije video da plače. Još jedan od njegovih prijatelja iz ovog perioda Iremašvili smatrao je da su batine koje je dobijao od oca u Staljinu stvorile mržnju prema autoritetu. Takođe je izjavio da je svako ko je imao moć nad drugima Staljina podsećao na njegovog oca.
Jedan od ljudi za koje je Ekatarina prala veš i čistila kuću bio je jevrej iz Gorija, David Papismedov. Papismedov je malom Jozefu koji je pomagao majci u ovim poslovima davao novac i knjige na čitanje i pružao mu podršku. Decenijama kasnije Papismedov je došao u Kremljin da bi se lično uverio u šta se razvio mali Soso. Na iznenađenje njegovih saradnika Staljin ne samo da je primio u posetu starijeg jevrejskog gospodina nego se i zadržao u srdačnom razgovoru sa njim.
1888. godine Staljinov otac ostavio je porodicu bez podrške i otišao da živi u Tiflisu. Po nekim glasinama nastradao je u kafanskoj tuči dok su drugi tvrdili da su ga videli živog i zdravog još 1931. godine u Gruziji. Sa osam godina Staljin je započeo svoje školovanje u crkvenoj školi u Goriju. Staljin i njegovi vršnjaci koji su pohađali ovu školu bili su uglavnom grzijci i govorili su na jednom od sedam narečja kavkaskog jezika. Međutim u školi su bili obavezni da govore ruski jezik. Čak i kad su govorili ruski učitelji u školi podsmevali su se Staljinu i njegovim drugovima iz odeljenja na gruzijskom akcentu. Njegovi školski drugovi, koji su uglavnom bili deca bogatih sveštenika, državnih službenika i trgovaca su ga takođe ismevali. Šalili su se na račun njegove ofucane odeće i rošavog lica. Mladi Soso naučio je da se suprotstavi svojim mučiteljima tako što ih je zastrašivao. Iskorišćavao je slabosti svojih drugova iz razreda i izlagao ih surovom podsmehu. Da bi izbegao fizičku konfrontaciju potencijalne napadače je odvraćao od sukoba tako što bi im jasno stavio do znanja da fizičku silu koriste kao zamenu za mozak. Ovakvom taktikom vrlo brzo je preuzeo ulogu vođe među svojim vršnjacima.
Iako se kasnije trudio da prikrije svoje gruzijsko poreklo Staljin je tokom svog detinjstva bio fascinirani gruzijskim folklorom. Priče koje je čitao govorile su o gruzijskim brđanima koji su se hrabro borili za gruzijsku nezavisnost. Staljinov ominjeni junak iz ovih priča bio je legendarni brđanin po imenu Koba. Zbog toga je nagovorio sve svoje drugove iz razreda da ga zovu Koba, a ovaj nadimak će postati i njegovo prvi revolucionarni nadimak. Bio je odličan đak i završio je školu kao prvi u klasi zbog čega je se četrnest godina dobio stipendiju za nastavak školovanja u Tiflisu na Teološkom seminaru, obrazovnoj instituciji ruske pravoslavne crkve koju je pohađao od 1894. godine. Izdržavao se tako što je pored male stipendije koju je dobijao takođe pevao u crkvenom horu za šta je dobijao platu. Iako je njegova majka želela da bude sveštenik (čak i nakon što je postao lider Sovjetskog saveza) seminar je pohađao ne zato što je bio religiozno opredeljen već iz razloga što je to bila jedna od retkih mogućnosti za obrazovanje u Gruziji zato što su predstavnici vlasti bili nevoljni da dozvole formiranje gruzijskog univerziteta.
Nema komentara:
Objavi komentar