Ako ti se poruka ne dopada, ubij glasnika!

Jonski ratovi su otpočeli oko 500. g. pne. Čarke su vođene najpre u Jonskom moru, gde su Grci napadali persijske brodove i pljačkali gradove uz obalu i u zaleđu. Kralju Dariju su dojadile čarke sa Grcima, te se odlučio da se reši ovih muka. Pošto tada nije postojala ujedinjena grčka država, on je u Makedoniju, Korint, Eginu, Argos, Atinu i Spartu, dakle u grčke gradove-državice koje su bile okrenute ka Egejskom moru, poslao glasnike sa porukom da prestanu da uznemiravaju veliku Persijsku državu koja se pružala sve do Dardanela.
Štaviše, on je tražio da se Grci pokore, predaju na simboličan način. Trebalo je da Dariju pošalju grčku zemlju u ukrašenim kovčežićima i vodu iz grčkih jezera i reka u okićenim staklenim bocama. Na taj način Persijancima bi bilo predato grčko tlo i grčke vode, mora. Herodot je zabeležio da su se Makedonija, Korint, Egina i Argos pokorili. Međutim, Atinjani i Spartanci su suviše držali do svoje slobode.
Zapamćeno je da su Atinjani dočekali persijskog glasnika sa podsmehom, čak su kamenovali tumača koji je pokušao da oskrnavi sveti grčki jezik prevodeći poruku sa varvarskog persijskog. Zatim su glasnika bacili sa strmih litica Akropolja, dovikujući mu da će u podnožju naći dovoljno grčke zemlje, ako mu je potrebna. Spartanci su glasnika sunovratili u neki bunar, a zatim su u bunar bacali kamenje i zemlju, a glasnika su zalivali vodom, govoreći mu da čine ono što je tražio – daju mu grčku zemlju i vodu. Po jednoj verziji, glasnici su se Dariju vratili poniženi, po drugoj verziji, glasnici su u Persiju vraćeni u kovčezima.


Zato je Darije 490. g. pne podigao vojsku na Atinjane, te je došlo do Maratonske bitke. Međutim, Darije je umro nekoliko godina kasnije. Tron je nasledio Kserks, ali je nasledio i obavezu da smiri Atinjane i Spartance. On je Spartancima 480. g. pne opet poslao istu poruku, zatražio je pokoravanje. Spartanski kralj Leonida je Kserksu odgovorio na isti način – bunarenjem glasnika, koji se udavio (Ako bi neko pomislio da su Grci bili suviše surovi, predočićemo i postupak suprotne strane: Persijanci su tuđe glasnike razapinjali na krst). Tako je došlo do čuvene bitke kod Termopila.
Ovakvo postupanje prema glasnicima je u literaturi ostalo poznato kao „sindrom persijskog glasnika“.
Ubijanje glasnika, odnosno krajnje uzdržavanje da se glasnik, koji donosi nepovoljnu vest, ubije, preneto je i u književnost. Poznat je postupak Sofoklovog Edipa, kome u Antigoni, u trenutku kada biva izabran za naslednika svoga oca, umrlog kralja, glasnik donosi vest da on, ustvari, nije kraljev sin. Tada Edip izgovara čuvenu rečenicu: Nema milosti za glasnika koji donosi lošu vest!
Šekspir u Antoniju i Kleopatri prikazuje egipatsku kraljicu Kleopatru koja se sprema da se uda za Antonija. Tada dolazi glasnik iz Rima koji saopštava da se Antonije već oženio sa Oktavijom. Kleopatra počinje da vrišti:
– Neka te okuži najgora čuma! (baca glasnika na pod, koji moli: Dobra gospo, smirite se) Šta reče? Napolje! (vraća ga i ponovo baca na pod) Užasni zlikovče, sad ću ti iskopati te buljave oči i počupati kosu! (cima ga gore-dole) Išibaću te žicom, usoliti i skuvati, a zatim te kiseliti u turšiji natenane! [veoma slobodan prevod M.J.]
Posle ovih kulinarskih pretnji, koje odgovaraju ženskom liku i Šekspirovom stilu, glasnik je ipak nekako izvukao živu glavu.
Kasnije i u književnosti preovladava stav da su glasnici uglavnom nevini, da samo vrše svoju dužnost. U raznim delima počinje da se kao lajtmotiv ponavlja: Ne pucaj u glasnika! on nije kriv, i kada se u priči ne govori o glasniku. Oskar Vajld je, na proputovanju kroz SAD, u nekom salunu, 1883. godine, prvi put izgovorio ono čuveno: Ne pucaj u pijanistu, on samo radi ono što najbolje zna.
Tako je u književnosti pijanista zamenio glasnika.