U leto 336. godine pre naše ere ustoličen je novi vladar Persijskog carstva. Preuzeo je upravu nad carstvom koje se prostiralo od pustinja Libije, u severnoj Africi, do podnožja Himalaja, u Indiji. Više od dva veka Persija je bila najmoćnija država poznatog sveta.
Veličanstveni dvorac u Suzi, jednoj od prestonica, čiji zidovi su bili ukrašeni slikama lavova, bikova, orlova i zlatnim pločama ispisanim podvizima slavnih prethodnika, bio je mali da primi podanike koji su došli da se poklone novom kralju kraljeva. Ime mu je bilo Artašta.
Kao rođak velikog kralja Artakserksa III učestvovao je u ratu koji se vodio protiv Kaduzijanaca, naroda koji je živeo jugozapadno od Kaspijskog jezera. Tokom odlučujuće bitke, jedan od kaduzijanskih prvaka koji je, prema opisima, bio pravi div od čoveka, pozvao je na dvoboj bilo koga od Persijanaca. Samo Artašta se usudio da prihvati izazov, jer „među Persijancima nije bilo većeg junaka”. U dvoboju je persijski ratnik nadvladao protivnika i time stekao veliko poverenje i zahvalnost Artakserksa III. Kao nagradu za junaštvo, dobio je 340. godine pre naše ere Jermeniju na upravu. Ovom plemenitom Persijancu sudbina je namenila glavnu ulogu u predstojećim događajima.
Godinu dana pre njegovog ustoličenja, nekoliko važnih satrapija (velikih oblasti), uključujući i prebogati Egipat, pobunilo se protiv persijske vlasti. Pobunu u Jermeniji predvodio je Artašta kao njen namesnik, s titulom satrapa. Stekavši podršku većine ostalih satrapa, poveo je vojsku na Suzu. Tamo je evnuh Bagoa, otrovavši Artakserksa III i postavivši na presto njegovog nemoćnog sina Arsesa, već dve godine vladao iz senke. Bagoa je bio prinuđen da se pokori novom pretendentu na presto. Prema nekim izvorima, Artašta je po preuzimanju vlasti uklonio ovog nezgodnog protivnika nateravši ga da popije otrov njemu namenjen. Sada, kao novi kralj kraljeva, uzeo je titularno ime Darije (pers. Darayavahush – Onaj koji podržava dobro) i bio je treći vladar koji je s tim slavnim imenom vladao Persijskim carstvom.
Otvoren put
Antički pisci ga opisuju kao čoveka „mirnog i blagog” i „pravednog i milostivog”. Veliki kralj Darije III odmah je pokazao da ima iskustva u upravljanju i vladanju. Povratio je mir unutar carstva umirivši pobune, a početkom 334. godine pre naše ere pobedonosno je završio pohod na ustankom uzdrmani Egipat. Pričalo se da se na prestolu nalazi dostojan naslednik velikog kralja Artakserksa III. Ipak, najveća pretnja carstvu dolazila je sa zapada. Makedonski kralj Filip II uspeo je da pokori i ujedini Grčku s namerom da napadne Persiju i pripoji Malu Aziju svojoj kraljevini.
Ali sudbina se surovo poigrala s makedonskim vladarom. Ubijen je na svadbi, a zaverenici nikad nisu otkriveni. Mnogi su, ne bez razloga, sumnjali da je ubistvo bilo plaćeno persijskim zlatom. Dariju i njegovim savetnicima činilo se da je Filipovom smrću rešena ozbiljna pretnja. Ali u rano leto 334. godine pre naše ere na azijsku obalu Helesponta iskrcao se mladi Aleksandar, sin Filipov, novi kralj Makedonije, predvodeći očevu vojsku koja je trebalo da donese slobodu grčkim maloazijskim gradovima. Rat koji je usledio zauvek je promenio tok istorije i budućnost Persijskog carstva.
Iako je Darije bio obavešten o iskrcavanju Makedonaca, satrapi koji su upravljali zapadnim delom carstva nisu imali jasna naređenja šta da preduzmu i kako da se postave prema neprijatelju. Oni su odlučili da prihvate izazov i početkom juna 334. godine pre naše ere odigrala se bitka na reci Graniku. Persijska vojska potučena je do nogu, mnogi velikodostojnici su poginuli i Aleksandru je bio otvoren put za pokoravanje Male Azije. On je prema stanovništvu osvojenih područja postupao blago, bilo da su bili u pitanju Grci ili Persijanci, što je doprinelo da se brojni gradovi lako predaju novom gospodaru. Ali otpor carstva nije sasvim utihnuo.
Memnon, Grk poreklom s Rodosa, polemarh (grč. polemarchos – vojskovođa) „slavan po svojim zapovedničkim sposobnostima, čovek izuzetne hrabrosti i vešt strateg”, kako ga je opisao Diodor, ozbiljno se suprotstavio mladom osvajaču. Bio je čovek od najvećeg Darijevog poverenja. Iako ga je Aleksandar ozbiljno porazio kod Halikarnasa, Memnon nije bio neko ko se lako predavao. Nameravao je da rat prenese u Grčku i tako natera makedonskog vojskovođu da se vrati odakle je došao. Ali sudbina je, po ko zna koji put, išla Aleksandru naruku. Tokom opsade Mitilene, na ostrvu Lezbosu, Memnon je iznenada umro, podlegavši nepoznatoj bolesti, početkom 333. godine pre naše ere. Njegova smrt naterala je kralja kraljeva Darija da pređe iz udobnosti udaljene prestonice Suze u topli i sparni Vavilon. Tu je održan niz savetovanja šta da se preduzme da bi se zaustavilo dalje Aleksandrovo napredovanje.
Na ratnom savetu došlo je do sukoba dve suprotstavljene struje. Persijski velikodostojnici očekivali su od velikog kralja da sâm povede vojsku i lično porazi Aleksandra. S Darijem na čelu naši ratnici hrabrije bi se borili, govorili su i satrapi i zapovednici „jednakih”. Na drugoj strani, Atinjanin Haridem, zapovednik grčkih plaćenika, savetovao je persijskog vladara da ne stavlja carstvo na kocku, izlažući se riziku da izgubi bitku i pogine. Darije je bio u nedoumici, činilo se da je bio skloniji da prihvati Haridemov predlog, ali su se tome žestoko suprotstavili persijski velikodostojnici optuživši Atinjanina da samo čeka povoljnu priliku ne bi li predao persijsku vojsku Makedoncima. Nepravedno optuženi Grk branio se nazivajući okupljene Persijance neznalicama i kukavicama. Optužiti plemenitog Persijanca da je kukavica bila je najveća moguća uvreda. Razljućeni Darije, nepromišljeno i ishitreno, naredio je da se Haridem pogubi na licu mesta.
Nikad dosta
Savetovanje je tako naglo prekinuto i Persijancima je ostala samo jedna mogućnost – veliki kralj morao je lično da povede vojsku u susret Aleksandru. Antički pisci govorili su o ogromnom broju persijskih ratnika. Arijan je zapisao da ih je bilo preko 600.000, Diodor oko 500.000, dok je Kurcije Ruf zabeležio da ih je bilo 300.000, što je u sva tri slučaja veliko preterivanje. Persijska vojska nije premašivala 100.000 ljudi, pri čemu su veliki deo činili robovi, sluge i ostalo pomoćno osoblje.
Posle marša od skoro tri meseca, vojska se ulogorila u okolini grada Soha, u podnožju Amanske planine, koja je sirijsku ravnicu delila od kilikijskog primorja i bila ozbiljna prepreka za svaku tadašnju vojsku. Ravnica koja je okruživala grad odgovarala je Persijancima koji su sve nade polagali u mnogobrojnost pešadije i uvežbanost konjice. Darije je odlučio da tu sačeka pojačanje koje mu je poslao zapovednik persijske flote Farnabaz. On je, poštujući naređenje, iskrcao najveći broj svojih grčkih najamnika, njih više od 10.000, koji su se, predvođeni Timondom, priključili persijskoj vojsci. Vreme je prolazilo, ali protivnik se nije pojavljivao. Aleksandrova vojska kao da je nestala. Makedonska armija bila je mnogo bliže Persijancima nego što su ovi to mogli da zamisle. Aleksandar je poslao Parmeniona, iskusnog Filipovog zapovednika, da zauzme grad Is i izvidi dva planinska prolaza, Amanska vrata, severoistočno od Isa, i nešto južnija Sirijska vrata. Parmenion je s lakoćom zauzeo Is koji su Persijanci napustili i saznao da se protivnik nalazi na dva dana hoda severno od Sirijskih vrata, u Sohu. Odmah je poslao glasnike da o tome obaveste Aleksandra. Makedonski kralj nije gubio vreme, ostavio je ranjenike i bolesne u Isu, smatrajući da su tu na sigurnom, i pohitao s glavninom vojske. Za samo dva dana prešli su oko sto kilometara i pridružili se Parmenionovoj prethodnici. Ubrzo su stigli novi izveštaji izviđača: ni traga od persijske vojske.
Aleksandar i njegovi zapovednici nisu mogli da pretpostave da je Darije ratnike poveo preko severnijeg prolaza, Amanskih vrata, i da se sada nalazio iza leđa makedonske vojske. Tek kad su u logor pristigli retki preživeli iz Isa, okolnosti su postale jasnije. Darije je, govorili su, osvojio Is i na okrutno pobio većinu tamo ostavljenih bolesnika i ranjenika. Persijski veliki kralj namamio je Aleksandra u klopku i sad je držao jedini put za snabdevanje koji je preostao Makedoncima.
Aleksandar je odmah naredio još jedan usiljeni marš, ovog puta na sever, istim putem kojim su već prošli. Za vreme kratkih odmora vojnicima nije bilo dozvoljeno da napuštaju kolonu, niti da se odvajaju od oružja. Napred je išla pešadija, konjica je ostala u zaštitnici, u slučaju još gorih vesti, da se Persijanci možda nalaze i iza leđa makedonske vojske. Po izlasku iz tesnaca na ravnicu prešli su u borbeni poredak, tako da su brda bila na desnom, a more na levom krilu fronta. Reka Pinar bila je tek nešto više od deset kilometara odatle. Njene obale bile su pokrivene pojasom nepravilnog, krupnog šljunka. Na pojedinim mestima rečni tok bio je usečen u stene visine oko sedam metara. Međutim, bilo je i delova na kojima je obala bila niža i omogućavala je lakše prelaženje. Kako se reka približavala moru, obale su postajale niže i peskovite.
Borba za život
Vojska persijskog velikog kralja rasporedila se nešto južnije od Isa, prema unapred dogovorenom planu, duž severne obale Pinara. Na krajnjem desnom krilu bila je postavljena gotovo sva konjica pod zapovedništvom Nabarzana, predvodnika „jednakih”. Peskom pokrivena ravnica rečnog ušća trebalo je da bude pogodna za kretanje konjice. Sredinu i levo krilo persijskog fronta zauzela je pešadija. Neposredno uz Nabarzanovu konjicu bili su odredi kardaka, lake pešadije naoružane dugim kopljima, njih oko 10.000. U središtu je bio kralj kraljeva Darije III u bojnim dvokolicama, okružen gardom „besmrtnih” i „jednakih”. Levo i desno od njega raspoređena je falanga od 12.000 grčkih hoplita pod zapovedništvom polemarha Timonde. Na krajnjem levom krilu bilo je postavljeno još 10.000 kardaka kojima je komandovao Aristomed, a ispred njih, uz samu reku, brojni strelci. Ostatak pešadije naoružan, kako je pisao Kurcije Ruf, „motkama vatrom zašiljenim”, ostavljen je u pozadini, s očiglednom namerom da uopšte ne učestvuju u bici.
Na drugoj strani, Aleksandar je u blizini reke zaustavio vojsku i dozvolio svojim ratnicima neophodan predah. Samo jedno odeljenje lake pešadije potpomognuto konjanicima napalo je i porazilo persijske trupe koje je Darije ostavio u zasedi. Bilo je kasno popodne, ali Aleksandar nije imao nameru da čeka sutrašnji dan da bi počeo bitku. Prema prvobitnoj zamisli, na makedonskom levom krilu bila je samo grčka saveznička konjica, dok je Aleksandar na desno krilo poveo veći deo ostale teške konjice. Međutim, pošto je uočio nesrazmeru u persijskom konjičkom rasporedu, naredio je da se sva tesalska konjica prebaci s desnog na levo krilo, uz more.
Da bi zavarao protivnika, uputio je Tesalce dužim putem, iza već postrojene falange pezetera i hipaspista. Tako je Parmenion na levom krilu pod svojom komandom imao peloponesku i tesalsku konjicu, odnosno nešto manje od 3000 konjanika. Ispred krila postavljeni su kritski strelci, ilirski čarkaši i peonska laka konjica. U pozadini, kao rezerva, bila je raspoređena falanga grčkih hoplita, plaćenika i saveznika Korintskog saveza. Sredinu je činilo šest odreda falangi pezetera kojima su zapovedali Koin, Perdika, Krater, Meleagar, Ptolemej i Aminta. Uz falange, na desnom krilu, rasporedio je tri odreda hipaspista koje je poverio Nikanoru. Konjicu na desnom krilu činilo je 2000 hetera koje je predvodio Filota, uz još 800 lakih konjanika. Sasvim desno bili su raspoređeni Agrijanci, grčki peltasti, makedonski i trački čarkaši. Kao i kod bitke na reci Graniku, levom polovinom vojske zapovedao je Parmenion, a desnom Aleksandar, predvodeći agemu, kraljevu konjičku gardu.
Pred samu bitku, makedonski vojskovođa projahao je ispred svoje vojske hrabreći ratnike. Uzbuđeni ratnici odgovarali su da ne odugovlači, nego neka ih odmah povede preko reke u napad. Uz bojne pokliče obeju vojski, bitka je počela. Prvi su do obale reke stigli konjanici predvođeni Aleksandrom. Dok su čekali da im se pridruže falange teške pešadije, našli su se u dometu persijskih strelaca s druge strane reke. Mnoštvo strela razdražilo je i konje i jahače pa je Aleksandar izgubio strpljenje i odlučio da makedonsku konjicu povede u juriš. On je bio toliko silovit da je persijske strelce odmah naterao u paničan beg. Bežeći, oni su udarili na kardake postavljene neposredno iza njih, izazivajući nered i procepe u pešadijskoj liniji. Kao besne furije Aleksandrovi pratioci bacili su se na Persijance razgoneći sve pred sobom, pa „nijedan hitac koplja ni udarac mačem nije bio neuspešan, jer je gomila ratnika uvek pružala gotovu metu. Mnogi su zato dobili brojne rane spreda i padali, ali su se do poslednjeg daha očajnički borili i život ih je napuštao pre hrabrosti”. Otpor Persijanaca na levom krilu brzo je slomljen i Aleksandru je bio otvoren put za napad na samog Darija, što je i bio njegov glavni cilj, jer on nije „težio običnoj pobedi nad Persijancima, već takvoj za koju će lično biti zaslužan”.
Udari i beži
U samom središtu poretka makedonske falange suočili su se s velikim teškoćama prilikom prelaza Pinara. Na njihovom delu fronta obala je bila strma i mestimično pokrivena krupnim šljunkom. To je uslovilo da se falanga kreće mnogo sporije i došlo je do kidanja jedinstvene linije njenog poretka. Makedonski pešadinci zato su izgubili dodir sa svojom konjicom koja je mnogo brže napredovala. Pored prirodnih prepreka, oni su se suočili s ravnopravnim protivnikom, grčkim hoplitima. Zapovednik najamnika Timonda uočio je nevolje Makedonaca i naredio svojim ratnicima da napadnu baš tamo gde je protivnička falanga bila najviše rastrojena. Usledila je nemilosrdna i beskompromisna borba po svemu ravnopravnih protivnika. Grci su se trudili da nadvladaju Makedonce, dok su ih ovi napadali s fanatičnom žestinom, jer nisu želeli da „zaostanu za očiglednim Aleksandrovim uspehom, te da sačuvaju nepomračenu slavu falangi, koje su već tada smatrane nepobedivim.”
Uz morsku obalu vodio se ništa manje važan sukob. Glavnina persijske konjice prešla je reku i gotovo pregazila jedan istureni odred Tesalaca. Parmenionova konjica uzvratila je jurišem, da bi se odmah potom povukla. Persijski konjanici, među kojima je bilo mnoštvo teško oklopljenih, imali su ozbiljnih muka u manevrisanju zbog vlažnog peska u koji su upadala kopita konja. Pokretljiviji tesalski konjanici nastavili su da ih napadaju, služeći se svojom poznatom taktikom „udari i beži”, sve dok Parmenion nije doveo pojačanja iz rezerve i uspešno usporio napredovanje Persijanaca.
Žrtve panike
Za to vreme makedonski kralj, potpuno porazivši protivničko levo krilo, došao je u blizinu Darija. Neustrašivi konjanici „jednakih” odmah su se bacili na makedonske hetere u nameri da zaštite svog vladara. Darijev brat Oksijatro predvodio je najhrabrije od njih u napadu na samog Aleksandra. Borba je bila toliko nemilosrdna da je „oko Darijevih dvokolica brzo nastala gomila leševa”. U toj borbi i Aleksandar je bio lakše ranjen u slabine ili butinu. Prema nekim izvorima, ranio ga je kopljem sam Darije, toliko se makedonski kralj približio svom protivniku. Ovo je, možda, prizor koji prikazuje čuveni mozaik nađen u Pompejima. Konji upregnuti u kraljevske dvokolice bili su potpuno podivljali od straha i zadobijenih rana, moguće je da je i kraljevski vozar pobegao, bio ranjen ili je poginuo. Zbog toga je Darije morao da zanemari dostojanstvo svog položaja i „prekrši drevni običaj koji u Persiji važi za kraljeve”, te da preuzme upravljanje dvokolicama.
Bilo kako bilo, prizor ushićenog Aleksandra okruženog heterima u samom središtu persijskog poretka mogli su da vide gotovo svi borci obeju strana. Persijskog velikog kralja Darija nije video niko. Ovo je bio preloman trenutak bitke. Do tada, izgledalo je kao da bitka nikad neće prestati, a onda odjednom, kao nekim čudom, ispred Aleksandra je bio prazan prostor i masa pogrbljenih leđa neprijatelja koji su se međusobno gazili, trudeći se da što brže i što dalje pobegnu.
Mladi makedonski kralj nije dozvolio da mu trenutak ličnog trijumfa pomuti razum. Falanga pezetera i dalje je bila u nepovoljnom položaju uhvaćena u žestok obračun s grčkim hoplitima. Privremeno odustajući od gonjenja Darija, Aleksandar je izdao naređenje heterima i hipaspitima da napadnu Grke u bok i s leđa.
Žrtava na obe strane bilo je mnogo. U makedonskoj vojsci poginulo je oko 500 ratnika i preko 120 uglednih Makedonaca. Ranjenih je bilo mnogo više, čak nekoliko hiljada, jer je bitka bila teška i ogorčena, vodila se prsa u prsa. Persijski gubici bili su mnogo ozbiljniji. Antički izvori preteruju s brojem žrtava na persijskoj strani, isto kao što su preterivali s brojnošću vojske velikog kralja. Tačan broj žrtava je nepoznat, ali se sigurno radilo o hiljadama poginulih i ranjenih. Tokom bitke najveći broj poginulih Persijanci su imali u samom središtu, oko mesta gde se nalazio kralj kraljeva. Tu je poginuo Reomitra, zapovednik persijske konjice u bici na reci Graniku, satrap Egipta Sabak i mnogi drugi viđeniji Persijanci. Najviše Persijanaca palo je pošto je bitka bila okončana, kao žrtve panike i nemilosrdnog makedonskog gonjenja.
***
Presudno za ishod bitke bilo je Darijevo povlačenje iz borbe koje su grčki istoričari, neobjektivno, opisali kao kukavičko bekstvo. Mada je za plemenitog Persijanca bilo najčasnije da herojski pogine na bojnom polju, veliki kralj Darije morao je da zna da bi njegova smrt izazvala sukob raznih suparnika unutar Persije koji bi se sigurno pretvorio u krvavi građanski rat. To bi Aleksandru omogućilo da gotovo nesmetano osvoji podeljeno i oslabljeno carstvo. Zato se Darije, pored ostalog, odlučio na povlačenje, ostavivši svoje poražene ratnike na milost i nemilost protivniku.
Noć posle bitke, Aleksandar je proveo u tek zauzetom protivničkom logoru, u šatoru velikog kralja. Okružen nezamislivom raskoši, tek tada je shvatio kakvo bogatstvo je pratilo persijskog vladara u rat. Među zarobljenicima bila je i Darijeva porodica, njegova majka Sisigamba, prva među suprugama Statira, šestogodišnji sin Oho, i dve kćerke, Barsina i Dripeta. Aleksandar se sažalio nad njihovom sudbinom i okružio ih je poslugom i kraljevskom časti na koju su navikli, obećavši da će se pobrinuti da „ne dožive ništa nedostojno svoje ranije sreće”.
Daleko na istoku, veliki kralj Darije, predvodeći ostatke persijskih trupa, uputio se prema Vavilonu. Poslao je makedonskom kralju pismo u kome je ponudio otkup za oslobođenje svoje porodice iz ropstva. Aleksandar je to nadmeno odbio, nazivajući u odgovoru sebe, prvi put, kraljem Azije. Pošto je dobio nedvosmislen odgovor, Darije je počeo pripreme za nastavak rata prikupljajući novu persijsku vojsku. Jednu istinu ipak nije mogao da sakrije – mladi makedonski kralj bio je vrhunski vojskovođa i neustrašivi ratnik koji je postigao sve što je nameravao kad je pošao u rat protiv Persije. Pred Aleksandrom je bila, gotovo nadohvat ruke, primamljiva i željena nagrada – kruna neprikosnovenog vladara Azije. Na drugoj strani, persijska vojska bila je poražena i desetkovana, a kralj kraljeva Darije bio je potučen i ponižen na bojnom polju. Budućnost Persijskog carstva bila je knjiga sa samo još nekoliko neispisanih stranica.
-------------------------------------------------------------------------------
VOJSKA PERSIJSKOG CARSTVA
Glavni oslonac moći persijskih vladara bila je njihova vojska. To je bila velika i složena organizacija, stvorena i razvijena u skladu s ustrojstvom samog carstva. Vojsku je predvodio sam kralj kraljeva ili je, po potrebi, postavljao jednog ili više ovlašćenih visokih zapovednika iz redova satrapa ili bliskih srodnika samog vladara. Satrapi su, po pravilu, komandovali jedinicama mobilisanim u svojoj oblasti, ali su im ponekad poveravane i veće vojske.
Jezgro vojske činile su jedinice lične garde velikog kralja. Hiljadu konjanika „jednakih” birano je iz plemenitih persijskih porodica i oni su se borili uz samog vladara. Jedino je njima bilo dopušteno da razmene obredni poljubac s velikim kraljem, što je bio persijski način pozdrava među jednakima po društvenom položaju. Druga gardijska jedinica takođe je brojala hiljadu ratnika, ovog puta pešadinaca „kopljonoša”, takođe probranih iz persijskih plemićkih porodica. Garda je uvek i svuda pratila velikog kralja i bila je pod njegovim zapovedništvom.
Ratnici najelitnije jedinice persijske vojske nama su poznati kao „besmrtnici”, po imenu koje su im dali Grci. Ime je vodilo poreklo od običaja da se puna brojnost jedinice održavala, nezavisno od gubitaka u borbama, uvek i nepromenljivo na 10.000 ratnika. „Besmrtnici” su bili odlično uvežbani borci, hrabri i fanatično verni velikom kralju. Ostale pešadijske jedinice bile su mobilisane po potrebi i odražavale su etnički sastav carstva. Bilo je tu Kurda, Skita, Indijaca, Egipćana, Arabljana, Etiopljana i pripadnika mnogih drugih naroda i plemena. Herodot navodi imena 29 različitih naroda koji su popunjavali ove jedinice.
Prava snaga i udarna pesnica persijske vojske bila je konjica. Herodot kaže da su mali Persijanci od svoje pete godine učeni trima stvarima: „da jašu, gađaju iz luka i govore istinu”. Oprema konjanika nije se mnogo razlikovala od opreme pešadinca. Jahači su retko nosili oklop ili šlem, dok štitovi uopšte nisu upotrebljavani. Pojedinci plemenitog porekla nosili su ispod tunike grudni oklop, po uzoru na „besmrtnike”. Snažnije naoružanje i oklop imali su pojedini skitski najamnici, a verovatno i konjanici poreklom iz Baktrije i Lidije.
-------------------------------------------------------------------------------
VOJSKA MAKEDONSKE KRALJEVINE
Grčki istoričar Diodor sa Sicilije dao je detaljan opis vojske koju je predvodio Aleksandar prilikom iskrcavanja kod Helesponta: „Od pešadije prebrojano je 12.000 Makedonaca, 7000 saveznika i 5000 najamnika kojima je zapovedao Parmenion.” Makedonska teška pešadija bila je podeljena na šest odreda s ukupno 9000 pezetera i tri odreda od po 1000 hipaspista, dok su veliku većinu od 12.000 grčkih saveznika i najamnika činili hopliti.
Diodor dalje spominje: „7000 Odriza, Tribala i Ilira…” Ovo su bili laki pešaci poreklom iz Trakije i srednjeg Balkana, oštri i surovi borci, navikli na teške uslove ratovanja. Hiljadu strelaca i isto toliko Agrijanaca, pripadnika savezničkog tračkog plemena, služili su kao čarkaši.
„Konjicu je činilo 1800 Makedonaca pod zapovedništvom Filote, 1800 Tesalaca pod zapovedništvom Kale, 600 iz ostale Grčke pod vođstvom Erigija i 900 tračkih i peonskih prodromoa koje je vodio Kasandar.” Elitu konjice činilo je 1800 hetera, „sadrugova”, koji su bili najbolji konjanici svog vremena.
Nema komentara:
Objavi komentar