Bečki kongres

Bečki kongres je bio skup ambasadora velikih sila kojim je predsedavao austrijski državnik Klemens Meternih. Održan je u Beču od 1. septembra 1814. do 9. juna 1815. godine.
Svrha kongresa je iscrtavanje političke mape Evrope nakon Napoleonovog poraza. Skup je bio nastavljen iako se tokom rada kongresa Napoleon bio vratio na vlast u Francuskoj u martu 1815. godine. Konačni dokument kongresa potpisan je devet dana nakon Napoleonova poraza u bici kod Vaterloa 18. juna 1815. godine. Tehnički govoreći može se primetiti da kongres nikad nije održavao plenarne sesije, nego se većina diskusija dešavala kroz neformalne sastanke velikih sila.
Bečki kongres se bavio određivanjem celokupnog političkog oblika Evrope nakon Napoleonovih ratova. Jedini izuzetak je bila Francuska, sa kojom je potpisan Pariski mirovni sporazum 30. maja 1814. godine.

Veliku Britaniju je predstavljao ministar spoljnih poslova vikont Kastlro, od februara 1815. vojvoda od Velingtona, a zadnjih sedam dana i grof od Klankartija.
Austriju je predstavljao knez Klemens fon Meternih i njegov zamenik baron Vesenberg.
Prusku je predstavljao kancelar Karl August fon Hardenberg i diplomata i naučnik Vilhelm fon Humbolt.
Francusku je predstavljao ministar spoljnih poslova Šarl Taleran.
Rusiju je službeno predstavljao ministar spoljnih poslova grof Neselrod, ali car Aleksandar I Romanov je sam delovao.
Predstavnici 4 velike sile pobednice nastojali su da isključe Francusku iz ozbiljnih pregovora, ali Taljeran je vešto uspeo da se ubaci u unutrašnje krugove savetovanja u prvim nedeljama pregovora. Predstavnici 4 velike sile bili su neodlučni kako da sprovode pregovore, a da ne izazovu zajednički protest manjih sila. Zbog toga su 30. septembra 1814. na preliminarnu konferenciju o protokolu pozvali Taljerana i španskog predstavnika Markiza od Labradora.
Većinu rada na kongresu uradile su 4 velike sile (Velika Britanija, Rusija, Pruska, Austrija) i Francuska. Po nekim pitanjima sarađivali su sa Španijom, koju je predstavljao markiz od Labradora, Portugalijom, Švedskom. Po pitanjima Nemačke razgovaralo se sa Hanoverom, Bavarskom i Virtembergom.

Teritorijalne promene

Rusija je dobila većinu Varšavskog vojvodstva kao Kongresnu Poljsku i dozvoljeno je da zadrži Finsku, koju je anektirala 1809. od Švedske (Finska je ostala u sastavu Rusije do 1917).
Pruska je dobila 40% Saksonije, delove Varšavskog vojvodstva (Poznanj), Dancig (Gdanjsk), Porajnje i Vestfaliju.
Nemačka konfederacija je stvorena od 39 nemačkih država (od prethodnih 300) pod predsedništvom austrijskog cara. Samo su delovi Pruske i Austrije bili u konfederaciji.
Dinastiji Oranž dodeljuje se Holandska Republika i Austrijska Nizozemska (približno današnja Belgija) da bi tim područjem vladala kao Nizozemskim kraljevstvom. Dodeljuje im se i Veliko vojvodstvo Luksemburg (sa Luksemburgom kao delom Nemačke konfederacije).
Norveška je pripala Švedskoj (u personalnoj uniji).
Švedska Pomeranija je pripala Pruskoj.
Švajcarskoj se garantuje nezavisnost.
Vojvodstvo Lauenberg (dotad u sastavu Hanovera) pripada Danskoj, a Hanover postaje kraljevstvo i kompenzira se teritorijama Minsterske biskupije i pruske Istočne Frizije.
Priznaje se većina teritorijalnih dobitaka Bavarske, Virtemberga, Badena, Hesen-Darmštata i Nasaua. Bavarska takođe dobija Rajnski Palatinat i delove vojvodstva Vircburg i velikog vojvodstva Frankfurt. Hesen-Darmštat je Pruskoj predao vojvodstvo Vestfaliju, pa je dobio grad Majnc.
Austrija je dobila Tirol i Salcburg, bivše Ilirske provincije i Lombardija-Veneciju u Italiji. Bivše austrijske teritorije u jugozapadnoj Nemačkoj ostale su pod kontrolom Virtemberga i Badena, a Austrija je izgubila i austrijsku Nizozemsku.
Habzburzi su dobili i veliko vojvodstvo Toskanu i vojvodstvo Modenu. Papska država je povratila svoj nekadašnji opseg, sa izuzetkom Avinjona i Komtat Venesena.
Britaniji je potvrđena kontrola nad Južnom Afrikom, kolonijom Kejp, Tobagom, Cejlonom i različitim kolonijama Afrike i Azije. Druge kolonije, a posebno Holandska istočna Indija i Martinik vraćaju se prethodnim vlasnicima.
Kralj Sardinije ponovo dobija Pijemont, Nicu i Savoju i kontrolu nad Đenovom.
Vojvodstvo Parme, Pjačence i Guastele predaje se Mariji Lujzi, Napoleonovoj ženi.
Burbonac Ferdinand IV, kralj Dve Sicilije dobija ponovo Napuljsko kraljevstvo. Ukida se trgovina robljem.
Sloboda plovidbe uvodi se za mnoge reke, uključujući Rajnu.