Krstaška konjica iznenadila je mali arapski odred od dvadeset konjanika kada je nagrnula na njih u dolini kod grada Apameje. U nastaloj pometnji jednom mladom arapskom vitezu smrt se učinila lakom i on svog konja, brzog kao ptica, okreće na franačke redove. Snažni udarac njegovog koplja izbacio je iz sedla jednog konjanika – mrtvog. Zatim je spazio viteza na vrancu, velikom kao kamila, i na njega hitnuo koplje tako jako da je i sam gotovo ispao iz sedla. Videvši da je koplje kroz grudi njegovog protivnika probilo na drugu stranu i uveren da je ovaj mrtav, odjahao je ka Šejzaru, utvrđenom sirijskom gradu, gde je živeo s porodicom.
Nekoliko dana kasnije na dvoru svog strica zatekao je krstaša koji je želeo da upozna mladog viteza koji mu je zadao tako silovit udarac kopljem da je probio pancir s obe strane. Tada je taj hrišćanin, čije ime nije zabeleženo, pred sobom video Usamu ibn Munkiza – bitka kod Apameje bila je prva u kojoj je učestvovao. Na svoje zaprepašćenje, mladi ratnik je saznao da strašni udarac, ipak, nije usmrtio konjanika već ga je samo okrznuo.
„Doista je sudbina neosvojiva tvrđava!”, pisao je nekoliko decenija kasnije ostareli Usama koji je perom upravljao podjednako vešto kao i kopljem, pa je arapskoj književnosti ostavio jedan od najosobenijih memoarskih zapisa, „Knjigu pouke”, u kojoj čitamo i ovu epizodu.
Šejzarski emir
Pošto se njegov otac, učeni i pobožni Abuselam Muršid odrekao vlasti nad Šejzarom u korist brata Izudina Abulasakira Sultana, bilo je samo pitanje vremena kada će Usama biti prinuđen da napusti stričev dvor. Dobar ratnik, spretan lovac, mladi vitez koji se odlikovao hrabrošću u brojnim bitkama, Usama ibn Munkiz bio je pretnja svom stricu u doba kada se oni koji su polagali pravo na razne visoke položaje u društvu nisu mnogo libili da u krvavom okršaju ostvare cilj.
Kada su se Izudinu rodili muški naslednici, šejzarski dvor postaje pretesan za Usamu i on odlazi. Ostatak života proveo je u službi drugih vladara, sve ređe dolazeći u rodni grad, za koji ga posle očeve smrti, 1137. godine, više ništa ne veže. Zavičaj konačno postaje samo uspomena sa strašnim glasovima koji ga zatiču u službi kod Nurudina Zengija, čuvenog gospodara Mosula, za koga ratuje protiv hrišćana i muslimana. Šejzar je do temelja srušen u razornom zemljotresu 1157. godine, dok je većina Usaminih rođaka stradala.
Kada se u poodmakloj starosti bude posvetio knjizi i pisanju, tragično izgubljenom rodnom gradu posvetiće antologiju poetskih odlomaka o napuštenim boravištima, „Knjigu staništa i prebivališta”. U nemirno vreme sukoba među muslimanskim velikašima, razdorima šiita i sunita, napadima fanatičnih branitelja vere, pripadnika ismailitske sekte, razdoblju kada je oslabila centralna moć Turske, a podigli se oblasni plemići koji su hteli da se osamostale, i Usama vodi buran život seleći se od gospodara do gospodara, ratujući čas za jednog, čas za drugog, učestvujući ponekad i sam u spletkama i zaverama.
To je doba krstaških pohoda i stvaranja prvih krstaških država u Svetoj zemlji, Jerusalimskog kraljevstva, grofovije Edese, kneževine Antiohije, grofovije Tripoli. O Francima, kako Usama naziva krstaše, bitkama protiv njih i njihovoj naravi, pisaće u „Knjizi pouke”, uz gotovo obavezni „napev” na svakom mestu gde ih imenom pominje – Alah ih prokleo. To je vreme kada će arapska razdvojenost polako početi da prelazi u jedinstvo u nastupanju protiv krstaša, od Zengija, koji je osvojivši grofoviju Edesu odneo prvu veliku pobedu nad hrišćanskom vojskom, preko njegovog sina Nurudina, do Salahudina, Saladina, „spasioca islama”, koji je ušao u Jerusalim.
Usama je služio kod sve trojice muslimanskih velikaša, sasvim očekivano najviše hvaleći Saladina, koji ga je primio u prestonicu kao već onemoćalog starca. Po napuštanju Šejzara, Usama ibn Munkiz, u službi Zengija, ratuje po Mesopotamiji i protiv Burida u Damasku, da bi, kada je zbog neovlašćenog odlaska u Šejzar morao da napusti tu službu, otišao u isti onaj buridski Damask protiv koga je ratovao. Damask će postati njegov drugi zavičaj, ali i njega mora da napusti 1144. godine zbog Zengijevog besa koji ga i ovde stiže. Tako dolazi u tada šiitski Kairo, gde mu je naklonjen vezir Ibn as-Selar.
Deset godina provešće u službi Nurudina Zengija. Prevalivši sedamdesetu, učestvovaće od 1162. do 1164. godine sa Nurudinovom vojskom u bitkama protiv Franaka iz Antiohije i Tripolija. Na poziv prijatelja Fahrudina Kara Arslana prelazi u Hisn Kajfu i verovatno tamo piše najveći deo svojih književnih radova. Oko 1174. godine, zalaganjem Usaminog sina Murhafa, na svoj dvor u Damasku poziva ga Saladin. Tu je i umro 1188. godine.
Nepoznati pruža ruku
Pre nego što se zaleteo na franačkog viteza i na njega hitnuo koplje čiju silinu je ovaj čudom preživeo, Usama ibn Munkiz je kao dečak pratio oca i strica u ratnim pohodima. Vojnički zanat učio je u porodici: otac ga nikad nije zaustavljao od učešća u bitkama, čak i kada je opasnost bila velika, a stric Izudin proveravao je njegovu prisebnost u boju postavljajući mu najrazličitija pitanja kada bi se okršaj završio. Metež u kome lete koplja i strele, napadi u kojima se uleće u neprijateljske redove, mahnita trka na ranjenom konju pred protivnicima, strašna ranjavanja i česte pogibije, sve je to doživeo i opisao Usama ibn Munkiz.
Ratnika, prepričava on iz ličnog iskustva, pre boja obuzimaju nemirni trzaji i strah pred smrtnom opasnošću, ali kada sukob počne, tog straha nestaje, a ratnik postaje miran i pribran, usredsređen na neprijatelja. Izlaganje opasnostima ne znači da će vitez time skratiti svoje zemaljske dane – najbolja potvrda te Usamine tvrdnje je on sam koji je doživeo duboku starost. Pitanje života i smrt zavisi od Alahove volje, kao i pitanje pobede u ratu. „Sine moj, rat se razvija sam od sebe”, govorio bi mu stric.
Ipak, onaj ko ne sledi razum u vojevanju, ne prolazi dobro: pogrešna komanda emira Kutbudina Husreva ibn Talila da napadu grupu razbojnika spuštajući se niz brdo do njih, umesto da ih sačekaju na vrhu uspona, dovela je do pogibije dvojice konjanika. Kao što je i Saladinovo lukavstvo da šalje dva-tri konjanika da izjahuju pred Franke kako bi ih zavarali da su im postavili zasedu i kako ih Franci ne bi napali, sačuvalo glave njegove daleko malobrojnije čete dok nije stiglo pojačanje. Bojište je izvor brojnim pričama.
Nisu tu samo vitezovi u naletu, okrenuti jedni naspram drugih, to je čitav đerdan neverovatnih obrta, čuvenih udaraca kopljem ili mačem, najnemogućijih smrti od beznačajnih uzroka, dejstava božanskih sila koje se spuštaju među bojovnike. Dok Šihabudin Mahmud ibn Karadža umire od neznatne rane na laktu, veličine zrna ječma, kako kaže Usama, koju mu je zadala zalutala strela, Badi ibn Talil al-Kušajri preživljava udarac kopljem koje mu je probilo grudni koš i izašlo kroz bok.
Surovi Saladin
Nisu neobične samo ta priče o nevidljivoj granici života i smrti. Iz rata izranjaju i sasvim tajanstvene pripovesti. Usama svojim očima gleda kako Franci upadaju u jednu džamiju sa isukanim mačevima i ne vide Hasana Isposnika, zanetog u molitvi. „Nijednog trenutka nismo uopšte mogli posumnjati u to da ih je sam Alah – slavljen bio! – pred njim zaslepio.” Ruka nekog nepoznatog pomaže Usami da se popne uz strminu dok je bežao pred Francima, kao što je bezimeni čovek otkupio od ropstva isposnika iz plemena Benu Kurdus.
Surovost vremena u kome je živeo, međutim, iznenađuje i samog Usamu, koji je opisao kako je, ne napunivši ni deset godina, bez razmišljanja nožem ubio slugu koji ga je odgurnuo kada je želeo da zaštiti jedno ropče. Krvavi obračuni oko vlasti u Egiptu ostaviće na njega mučan utisak, mada su kasniji istraživači isticali da je i sam Usama učestvovao u spletkama. Posle ubistva Usaminog zaštitnika, vezira Ibn as-Selara (1153), on je u službi njegovog ubice Ibn Abasa, prema njegovim rečima, nevoljno i pod pretnjama. Sin Ibn Abasa, Nasr, posle samo nekoliko meseci, ubiće i halifu Az-Zafira, dok će njegov otac počiniti strašan pokolj u halifinom dvorcu posekavši decu Az-Zafirovog oca. „Beše ovo jedan od najtežih dana u mom životu”, piše Ibn Munkiz.
Silovit i bez mnogo milosti bio je i Usamin poslednji zaštitnik, Saladin, koga najbolje opisuju reči atabega Zengija: „Ne zazire ni od Alaha ni od mene”. U epizodama koje čuvaju njegov lik u „Knjizi pouke” Saladin bez mnogo ispitivanja raspolućuje zarobljenike mačem nadvoje i surovo se obračunava sa protivnicima ne dajući im mnogo prilike da se opravdaju. Usama moli Alaha da mu oprosti njegove grehe pišući o ovim događajima, ali na drugom mestu, kao svom poslednjem zaštitniku, upućuje mu pohvalu ističući njegovu milost prema starom emiru, slaveći ga kao sultana koji je „veru pravovernih halifa vaskrsao”.
Čanče vode za jastreba
„A čime se on pa bavi sem ratovanjem i lovom?”, pokušava da umanji Usamino lovačko znanje Al-Hafiz dok mu sluge oduševljeno pričaju Munkizove vešte savete iz pohoda na ždralove. Omiljenu zabavu evropske vlastele upražnjavao je i arapski plemić loveći u okolini rodnog Šejzara, u Egiptu, Damasku, Hisn Kajfi, jašući okružen jastrebovima i lovačkim psima sa odabranom svitom svog oca, Zengija ili Nurudina.
Najveći deo ovih zapisa posvećen je lovu sa ocem, iako ne propušta da napomene da mu je čuveni Zengi, odličan strelac, uvek poklanjao prvu gazelu koju bi ustrelio. Abuselam Muršid nije žalio novca kada je lov bio u pitanju: svoje ljude slao je čak do Konstantinopolja da kupe sokolove. A sokolova je u njihovoj kući bilo kao kokošaka, seća se Usama. Slikovita povorka odlazila je iz Abuselamovog doma u lov: otac sa četvoricom sinova, s njima četrdesetak konjanika, slugu i prijatelja, a pored njih rezervni konji, desetak jastrebova, i po dvojica ljudi sa sokolovima, gepardima i kerovima.
Na putu do odredišta govorio je sinovima da se raziđu svako na svoju stranu i izgovaraju molitvu iz Kurana, a onda bi ih, kada bi se ponovo sreli u lovištu, ispitivao koliko je svaki od njih izgovorio teksta iz svete knjige.
„Moj otac je tako pomno organizovao lov kao da je reč o ratnom rasporedu ili nekom krajnje važnom poslu. Niko ni s kim nije razgovarao i svima je jedina briga bila da netremice gledaju i ispituju tle, ne bi li otkrili zečeve ili ptice u gnezdima.”
Za vreme posete Šihabudinu Mahmudu ibn Karadži, Usama dobija vest da je u lovu umro jedan od očevih nerazdvojnih prijatelja. Tu u Hami, Šihabudin ga je dostojanstveno sahranio, onako kako je smatrao da je zaslužio. Radilo se o Jahšuru, koji je trinaest godina živeo kod Munkiza, stalno boraveći u Abuselamovoj blizini – bio je to jastreb, koji je kao mlada ptica donet s planine, da bi kasnije postao gotovo član porodice. Za vreme lova na ruci ga je nosio sam Abuselam a, kada bi se vratili kući, stavljao bi pred Jahšura čanče vode da pije, a ako bi počeo kljunom da pljuska po vodi, to je njegovom gospodaru bio znak da jastreb želi da se okupa, pa bi naređivao da se donese veliki sud sa vodom.
Kada bi završio s kupanjem, Jahšura su sluge češljale i mazale uljima dok je stajao na prečki načinjenoj posebno za njega, a onda bi mu prostrli savijeno krzno na kome bi zaspao. Abuselam bi, kada bi se povukao u svoje odaje na počinak, obavezno tražio da mu u sobu bude donet Jahšur, da bi ga položili pored njegovog kreveta. „Nikakva divljač, od prepelice do divljih gusaka i zečeva, nije mogla umaći ovom jastrebu”, koga je pozajmljivao i Šihabudin, koji mu je priredio pogreb.
Trka za pečeno prase
Sprijateljivši se s nekim uglednim vitezom iz vojske kralja Fulka, Usama ibn Munkiz je doživeo da ga jedan Franak naziva svojim bratom. Pred povratak u svoju zemlju, taj hrišćanski brat predložio je Usami da mu da svog četrnaestogodišnjeg sina da ga povede u Evropu gde bi se naučio razumnosti i viteštvu i vratio se kao razuman, odrastao čovek.
„Moje uši tako čuše reči koje nikada ne bi mogle poteći iz pametne glave. Kad bi moj sin kojim slučajem bio zarobljen, ropstvo bi za njega bilo manja nesreća od odlaska u franačku zemlju.”
Epizoda kojom počinje pripovedanje o osobinama i naravi Franaka, kojima priznaje samo da „poput životinja” poseduju hrabrost i borbenost, pokazuje u malom sudar dveju civilizacija, evropske i arapske. Evropljanin „prijateljski” nudi Arapinu da mu obrazovanjem u svojoj domovini urazumi sina, pošto su njegovi muslimanski sunarodnici – nerazumni. Arapin je, s druge strane, zaprepašćen predlogom da mu se sin „evropeizira” i postane nalik tom izvitoperenom hrišćanskom narodu. Iako sa Francima povremeno sklapaju i primirje, pa i ratuju udruženi s njima protiv muslimana, jaz koji deli Usamu i njegove sunarodnike i hrišćane nepremostiv je u „Knjizi pouka”.
Dobro osmišljeni plan emira Fahrudina da osvoji Amid, koji je uključivao i podršku kurdskog emira iz samog grada, doživeo je potpunu propast emirovom odlukom da na čelo muslimanskih vitezova postavi franačkog ritera Jaruka, koji se kretao sporo, pa su islamski emiri stigli pod zidine grada pre njega gde su ubrzo i razotkriveni i razbijeni. Pišući o Francima, Usama im se podsmeva, izvrgava ih ruglu opisujući sulude i nesuvisle načine kako dele pravdu, leče ljude ili se prosto zabavljaju. Prema njegovim rečima, Franci su krivicu utvrđivali potapanjem okrivljenog u bačvu punu vode, pa, ako bi isplivao, značilo bi da je kriv, dok su oni koji potonu smatrani nevinima. On je iznenađen njihovim lečenjem: sveštenik koga su pozvali da bolesnika spase smrtnih muka, to je zaista i učinio, ali tako što mu je zapušio nos voskom – da brže umre.
***
Sasvim lakrdijaški deluje epizoda gde Usama opisuje franačku zabavu koja podrazumeva trku dveju starica koje nastoje da što pre dođu do pečenog praseta postavljenog na cilju, dok ih sa strane bodre vitezovi konjanici. Usami naročito nije jasan franački odnos prema ženama. Neshvatljivo mu je da muž dopušta ženi da spava u postelji s drugim čovekom, da kćeri odlaze obnažene u kupatilo s ocem ne uznemiravajući se zbog prisustva drugih ljudi. S čuđenjem gleda kako njegov sluga zadiže suknju nekoj ženi u hamamu, sećajući se možda kako je njegov stric otkupio iz ropstva svoju bivšu suprugu, ne želeći da dozvoli da ona koja je pred njim otkrila lice bude u franačkom ropstvu.
„Pogledajte vi sada ovu protivrečnost: kod Franaka nema ni ljubomore ni ponosa, a odlikuju se bezmernom hrabrošću, premda se hrabrost, kao što je poznato, baš rađa iz ponosa i samoljublja, koje po svaku cenu želi da izbegne loš glas”.
-------------------------------
(NE)VEROVATNE PRIČE
Uz posebnost da pripoveda o sebi, govori u prvom licu, seća se svojih bližnjih s velikom osećajnošću koja nije svojstvena za druge autobiografije i memoare u arapskoj književnosti, inače redak književni žanr, Usamina „Knjiga pouke” meša stvarnost i maštu. Pored događaja iz njegovog života, istorijskih epizoda, šejzarski emir ispripovedao je izmišljene priče. Čitalac neće biti siguran da li je stvarnost ili mit da je emiru Iftiharudaulu Abulfutuh ibn Amrunu, gospodaru tvrđave Abu Kubeis, pošto se u svom dvoru obračunao s braćom koja su bila uverena da su ga ubila na spavanju, lekar posle više od tri dana izvadio vrh mača iz leđa pošto se on žalio na svrab.
Njegova sumnja biće još veća kada pročita povest o Aliju Abdu ibn Abirejdu koji je mogao da vidi karavan udaljen i po čitav dan hoda od njega ili Abdualiju koji se jednog jutra probudio oduzet, da bi posle neobičnog sna njegove tanke, sasušene noge iznenada postale snažne i mišićave.
---------------------------
----------------------
USAMINE POUKE
„Onaj ko se sprema da zada udarac kopljem treba da ga učvrsti šakom i mišicom ruke priljubljene uz telo, a da samo izvođenje naleta i udarca prepusti kretanju konja. Ako, pak, pokrene ruku s kopljem ili je ispruži, udarac neće ostaviti traga niti zadati rane.”
„Kukavičlukom se ne odgađa, a odvažnošću ne ubrzava određeni čas sudbine.”
„Baš je razum taj koji čoveka baca u susret mačevima, kopljima i strelama, iz prezira prema kukavičluku i lošem glasu.”
„Poznato mi je, pored ostalog, da se lav, poput svih drugih životinja, boji potomaka Adamovih i zazire od čoveka. Nezainteresovan je i trom sve dok nije ranjen. Tek kad je ranjen, postaje lav.”
„Što se pak tiče bezmerne smelosti, ona nije posledica preziranja života. Izvor njen je u tome što čoveka, kad postane poznat po odvažnosti i izdvojen vrlinom hrabrosti, samoljublje u boju goni da učini nešto po čemu će biti spominjan, a što nije dostupno drugima.”
„Dugo nisam shvatao da je za ljude bolest starosti neizbežna kob i da sustiže svakoga koga poštedi rani dolazak smrti”.
Nema komentara:
Objavi komentar