Ovo je prevod odgovora indijanskog poglavice Sijetl (Sealth) iz plemena Suquamish na ponudu predstavnika XIV predsednika SAD- a Franklina Pirsa, da im proda zemlju na kojoj žive njegova plemena. Sa jezika njegovog naroda ovaj tekst je prvobitno zapisan na dijalekt Činuk indijanaca, pa tek onda na engleski jezik, koji ovaj izvanredni čovek nikada nije naučio. Govor poglavice Sijetla prvi put je objavljen 29. oktobra 1887. godine u listu Seattle Sunday Star u kolumni Dr Henry A Smith - a, na osnovu njegovih originalnih zabeleški sa lica mesta, danas već davnog Januara 1854. godine.
Kad Veliki poglavica iz Vašingtona šalje svoj glas da želi kupiti našu zemlju, previše od nas traži. Kako možete kupiti nebo, toplinu zemlje? Ta ideja nama je strana. Mi nismo vlasnici svežine vazduha i bistrine vode. Ako mi ne posedujemo svežinu vazduha i bistrinu vode, kako vi to možete kupiti? Svaki deo te zemlje svet je za moj narod. Svaka blistava borova iglica, svako zrno peska na rečnom sprudu, svaka maglica u tami šume, sveti su u mislima i iskustvu mog naroda. Sokovi koji teku kroz drveće nose sećanje na crvenog čoveka. Mrtvi beli ljudi zaboravljaju zemlju svog rođenja kada odu u šetnju među zvezdama. Naši mrtvi nikada ne zaboravljaju ovu lepu zemlju jer je ona majka crvenog čoveka. Mi smo deo zemlje i ona je deo nas! Mirisne trave naše su sestre, jelen, konj, veliki orao, svi su oni naša braća. Stenoviti vrhovi, sočni pašnjaci, toplina tela ponija i čovek - svi pripadaju istoj obitelji.
Tako, kad Veliki poglavica iz Vašingtona šalje glas da želi kupiti našu zemlju, traži previše od nas. Veliki poglavica šalje glas da će nam sačuvati mesto tako da ćemo mi sami moći živeti udobno. On će nam biti otac i mi ćemo biti njegova deca. Mi ćemo razmatrati vašu ponudu da kupite našu zemlju. Ali to neće biti tako lako. Jer ta zemlja je sveta za nas. Ta sjajna voda što teče brzacima i rekama nije samo voda, već i krv naših predaka. Ako vam prodamo zemlju morate se setiti da je to sveto i morate učiti vašu decu da je to sveto i da svaki odraz u bistroj vodi jezera priča događaje i sećanja mog naroda. Žubor vode glas je oca mog oca.
Reke su naša braća, one nam utoljuju žeđ. Reke nose naše kanue i hrane našu decu. Ako vam prodamo našu zemlju morate se setiti i učiti vašu decu da su reke naša braća, i vaša, i morate od sada dati rekama dobrotu kakvu biste pružili svakome bratu.
Mi znamo da beli čovek ne razume naš život. Jedan deo zemlje njemu je isti kao i drugi, jer on je stranac koji dođe noću i uzima od zemlje sve što želi. Zemlja nije njegov brat nego njegov neprijatelj i kad je pokori on kreće dalje. On za sobom ostavlja grobove otaca i ne brine se. On otima zemlju od svoje dece i ne brine se. Grobovi njegovih otaca i zemlja što mu decu rađa zaboravljeni su. Odnosi se prema majci - zemlji i prema bratu - nebu kao prema stvarima što se mogu kupiti, opljačkati, prodati kao stado ili sjajan nakit. Njegov apetit prožderaće zemlju i ostaviti samo pustoš.
Ne znam. Naš način je drugačiji nego vaš. Od pogleda na vaše gradove crvenog čoveka zabole oči. A možda je to jer crveni čovek je divlji i ne razume. Nema mirnog mesta u gradovima belog čoveka. Nema mesta da se čuje otvaranje listova u proleće ili drhtaj krila kukaca. A možda je to jer sam divlji i ne razumem. Buka mi vređa uši.
Šta je život ako čovek ne može čuti usamljeni krik kozoroga ili noćnu prepirku žaba u bari? Ja sam crveni čovek i ne razumem. Indijanac više voli blagi zvuk vetra kad se poigrava licem močvare kao i sam miris vetra očišćen podnevnom kišom ili namirisan borovinom.
Vazduh je skupocen za crvenog čoveka jer sve živo deli isti dah - životinja, drvo, čovek. Beli čovek ne izgleda kao da primećuje vazduh koji diše. Kao čovek koji umire mnogo dana on je otupeo na smrad. Ali ako vam prodamo našu zemlju morate se setiti da je vazduh skupocen za nas, da vazduh deli svoj duh sa svim životom koji podržava. Vetar što je mom dedi dao prvi dah takođe će prihvatiti i njegov poslednji uzdah. I ako vam prodamo našu zemlju morate je čuvati kao svetinju, kao mesto gde će i beli čovek moći doći da okusi vetar što je zaslađen mirisom poljskog cveća.
Tako ćemo razmatrati vašu ponudu da kupite našu zemlju. Ako odlučimo da prihvatimo, postaviću jedan uslov: beli čovek mora se odnositi prema životinjama ove zemlje kao prema svojoj braći. Ja sam divljak i ne razumem neki drugi način. Video sam hiljade raspadajućih bizona u preriji što ih je ostavio beli čovek ustrelivši ih iz prolazećeg voza.
Ja sam divljak i ne razumem kako dimeći gvozdeni konj može biti važniji nego bizon koga mi ubijamo samo da ostanemo živi.
Šta je čovek bez životinja? Ako sve životinje odu, čovek će umreti od velike usamljenosti duha. Šta god se dogodilo životinjama ubrzo će se dogoditi i čoveku.
Sve stvari su povezane.
Morate naučiti svoju decu da je tlo pod njihovim stopama pepeo njihovih dedova. Da bi poštovali zemlju, recite vašoj deci da je zemlja s nama u srodstvu. Učite vašu decu kao što činimo mi s našom da je zemlja naša majka... Šta god snađe nju snaći će i sinove zemlje. Ako čovek pljuje na tlo pljuje na sebe samoga. To mi znamo: zemlja ne pripada čoveku; čovek pripada zemlji! To mi znamo. Sve stvari povezane su kao krv koja ujedinjuje obitelj. Šta god snađe zemlju snaćiće i sinove zemlje.
Čovek ne tka tkivo života; on je samo struk u tome. Šta god čini tkanju čini i sebi samome.
Čak i beli čovek, čiji Bog govori i šeta s njim kao prijatelj s prijateljem, ne može biti izuzet iz zajedničke sudbine. Mi možemo biti braća posle svega. Videćemo. Jednu stvar znamo, koju će beli čovek jednog dana otkriti - naš Bog je isti Bog. Vi sada možete misliti da ga vi imate kao što želite imati našu zemlju; ali to ne možete. On je Bog čoveka i njegova samilost jednaka je za crvenog čoveka kao i za belog. Ta zemlja je draga Njemu i škoditi zemlji jeste prezirati njenog stvoritelja.
Beli će ljudi nestati možda i pre ostalih plemena. Zaprljajte vaš krevet i jedne noći uguši ćete se u vlastitom smeću. Ali u vašoj propasti svetlećete sjajno, potpaljeni snagom Boga koji vas je doneo na tu zemlju i za neku posebnu svrhu dao vam vlast nad njome kao i nad crvenim čovekom.
Sudbina je misterija za nas jer mi ne znamo kada će svi bizoni biti poklani i divlji konji pripitomljeni, tajni kutevi šume teški zbog mirisa mnogih ljudi i pogled na zrele brežuljke zamrljan brbljajućom žicom. Gde je guštara? Otišla je. Gde je orao? Otišao je.
To je kraj življenja i početak borbe za preživljavanje.
Nema komentara:
Objavi komentar